Kroz duži vremenski period fotografisala sam delove tela koje kod mog muža i mene prepoznajem kao karakteristične, a koji se neminovno menjaju. Kroz ove kolaže sam želela da prikažem dinamiku i atmosferu ljudskog, tj. partnerskog odnosa i zajedničkog života — od lepog, nežnog i sigurnog do strašnog, bolnog i neizvesnog kroz koje dvoje ljudi prolazi zajedno.

Izdvojeni u okviru kolažnog prostora ovi elementi pružaju mogućnost za novo tumačenje kroz njihovu repeticiju, igru proporcija i valerskih odnosa.
Stiče se utisak pejzaža koji nagoveštava različita unutrašnja stanja ali i koji ta stanja čini skladnim i smislenim u okviru realizovane kompozicije.
Mi — ono što osećamo i percipiramo, odnosno naša tela, su vidno različita ali mogu činiti jedinstvenu celinu ako znamo kako da ih postavimo u određeni okvir/životni kontekst, a da pritom međusobno nežno postupamo.

Kako se nosimo sa promenama koje vreme i okolnosti donose?
Gradimo, rušimo, pa ponovo gradimo. Dekonstruišemo i rekonstruišemo. Ako smo te sreće — zajedno.